SIBIR

Ne znam
gde se u mojoj ruci
završava Bog
a gde počinjem ja.
*
Juna 1999.,
u povratku iz Pariza
u hodniku voza,
Ivan me je ščepao
za laktove,
odgurnuvši me
ka wc-u.
Tako smo se upoznali.
                                                                                                                                 .
Procedio mi je nešto u vrat
na francuskom,
iz topline daha
osećam
šta želi.
.
Podižem
suknju.
.
*
.
Perem prozor.
Ivan među mojim nogama
drma merdevine,
naginjem se,
sa merdevinama
ruši me popodne.
.
Trebalo bi se uhvatiti za nešto.
.
*
.
Ivan se svakodnevno
   popdne u četiri
      napije
         i ćuti.
.
Ledi mi krv u žilama
tom tišinom.
.
*
.
Ivan jednom nedeljno
legne na pod,
na granici plača
puzeći me moli
da mu ne rodim dete.
.
Kao da se ovako
može izbeći
kazna.
.
Jednom nedeljno
gledam mu čelo,
te guste, plitke
bore,
be mogu ništa
da obećam.
.
Legne mi tačno pred noge
da ne mogu
da mrdnem.
Podignem li
stopalo,
on tad izvije
leđa.
Dok leži izgleda
niži i glasno
kaže, kako on,
ostaje tu,
da ga slobodno preskočim,
da idem i potražim
muškarca,
koji će mi napraviti
dete,
da idem, a do tad
će on ležati ovde
i najzad
se odmoriti.
.
*
.
Kažu, da otac predstavlja
detetu most
ka spoljašnjem svetu,
iz te crne utrobe,
u koje majke
smeštaju porodicu.
.
Da sam mogla da rodim,
imala bih sina.
I u dubine bih ga potisla,
nalivala bih ga vodom,
da bih nekako potopila
i taj poslednji nepostojani most.
.
.
Prevod: Sandra Mihajlović

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s